...Ovo pitanje mi je najcesce postavljeno pri svakom odlasku u Srbiji. Neki veruju da je zivot daleko bolji u Americi i nudi mnogo mogucnosti, drugi opet veruju da nema boljeg od svoje kuce i svog naroda, treci misle da ipak treba puno rada i truda krenuti sve ispocetka za neki normalan zivot, cetvrti pak veruju da Americka Ekonomska moc znatno opada i nije vredno investirati u takvu drzavu. Mogu vam reci da svi imaju poentu, ali kao i sve ostalo u zivotu nije sve crno i belo i tako jednostavno


Ja zivim u Americi vec 11god u jednom od najvecih gradova Srpske populacije Cikagu.

*** Generalno postoje dve razlicite grupe Srba u Cikagu.

Prva grupa su oni koje mi zovemo "druga generacija" kojima je na prvi pogled zivot daleko bolji i laksi. 
To su Srbi koji su prvi probijali zid nekih 70tih, vec imaju odraslu decu ili su ta deca cak i treca generacija. Uglavnom takve porodice imaju sredjene papire za legalan zivot u Americi, zavrsene skole fakultete, stabilno finansisko stanje (roditelji obezbedili stanovanje ili pomogli oko kupovine kuce, kupili auto, odplacuju fakultete i ostale potrepstine koje i vecina Amerikanaca ima) Ti Srbi starosedeoci obicno imaju neku vrstu privatnog biznisa koji deca ili ostali clanovi familije nasledjuju s kolena na kolena.

Pored ove je druga grupa Srba koju nazivamo "imigranti" iako to mozda nisu. To su uglavnom mladi studenti, - skolovani ambiciozni, onda ljudi iz manjih mesta u Srbiji, svi oni koji su krenuli da dolaze za vreme Milosevica pa na dalje. Ja pripadam drugoj grupi

Ove dve grupe veoma tesko saradjuju u pocetku. Srbi starosedeoci vec imaju usvojenu Americku kulturu  ponasanja i ophodjenja, stalez i moc, nezavisnost. Dok novi dolaznici imaju veoma uska shvatanja, uplasenost, tvrdoglavost, neznanje i kada izmiksujete sve te osecaje ostavljaju utisak apsolutne pogubljenosti. Sto je apsolutno normalno i po mom misljenju sasvim prirodan tok. Vec nakon nekoliko godina zivota u America i postavljnja tog stuba prvenca ove dve grupe krenu da saradjuju i razmenjuju telefone. Oni mudriji shvate sve ovo mnogo ranije neki malo kasnije, ali manje vise svi dodjemo na isto.

Pocetak jeste tezak. I dolazi do mnogo prskanja u glavi. Svakodnevno se nesto uci, karakter mora da se menja, nesto mora da se zavrsava, slicno pritisku kada ste student na prestiznom fakultetu i svakodnevno imate velike projekte ili zadatke da izvrsite i ako to ne ucinite gubite novac i mogucnost prelaska na sledecoj godini. Meni se taj prvi period od dve godine cinio mnogo teskim, ali gledano iz ove perspektive sve je moglo biti mnogo lakse i glavni razlog svih problema sam upravo bila JA. Odluke donosene onda, nacin razmisljanja tipicno Srpski (sve se odlucuje na emotivnoj bazi sa puno osecanja umesto racionalno i realno). Svi ti poceci sada izazivaju samo smeh i veliki humor koga se rado secam.

Srbi u dijaspori se uglavnom drze zajedno, koliko god je to moguce. Ima tu dosta nesuglasica, razlika u misljenju i suprotnosti ali opet svi zavrsimo na istoj slavi. 

Vecina novodoslih Srba muskog pola se odlucuje za posao transporta. U Cikagu postoji veliki broj Srpskih Transportnih kompaniji i ako zelite tu cete najlakse naci posao. Prosto receno voznju kamiona kao izvora prihoda. I mogu vam reci uporedjujuci sa ostalim zanimanjima to je veoma unosan posao i obezbedjuje visoku zaradu ali veoma tezak i emotivno surov. Minimalni dani za odmor i minimalno vremena provedeno sa najmilijama. Velika zrtva da porodica bude obezbedjena i podmirena. I to tera dokle moze, neko duze neko krace - razne variacije zarad boljih uslova ali opet retko se izlazi iz te industrije. 

Cini mi se da je veoma tesko za novodosle Srbe da pobede strah u sebi, strah od odbijanja, pobede stid, nesigurnost, rade na sebi i smognu snage predavanja aplikacije za posao u nekoj dobrostojecoj Americkoj kompaniji, inzinjeringu, elektronici i sve ostalo za sta smo se skolovali u nasoj zemlji i sta stvarno zelimo. Misljenje da ne vredimo toliko, ili nemamo dovoljno znanja, nemamo konekcija su stalni ali samo izgovori za utehu. Sve je to u stvari mnogo lako i generalno svima dostupno, ali retki su ti junaci koji umeju da zagrizu i naprave promenu.

Amerika je velika zivotna skola za sve nas. Zemlja sa toliko mogucnosti i ideja, dostignuca i organizacije da vas prosto zaboli i kada krenete da razmisljate o svemu. Moji roditelji su postavili taj temelj dobrog vaspitanja i nekih osnova: ne lazi, ne kradi i ne povredjuj druge. Sve ostalo o nezavisnosti, o uspehu i padu, samokriticnosti, realnosti, samosvesnosti, odgovrnosti, o mentalnoj jacini, i svim ostalim osobinama koje posedujem izgradila je Amerika. Nesto sto nikada ne bih shvatila u Srbiji i neki nedostatak koji i dalje jasno vidim u ocima svog naroda u Srbiji. I to je OK. Nisam ja kriva sto vidim, niti moj narod sto ne vidi. 

Niko nas u Srbiji nije ucio kako da na miran nacin prihvatimo NE, kako da resavamo a ne vristimo, kako da bez kriminalnih nagona dodjemo do uspeha, kako da nikada ne odustajemo i ne gubimo veru u sebe. Tu skolu smo naucili ovde i mnogo puta na najsuroviji nacin - pa smo se opet iscupali i idemo dalje!

Generalno zivot u Americi je mozda kvalitetniji i mozete reci materijalno bolji. Mozete priustiti sebi neke najnormalnije stvari dostupne vecini prvorazrednog drustva u svetu . Kao sto su auto,stan, posao, zabavu, studiranje na zeljenom fakultetu, odmor na nekim egzoticnim destinacijama i slicno. Sada ce neko u Srbiji reci "Da, ali to je sve na kredit!" i jeste tako manje vise. Ali to je 'pravilo' 21veka i tako Svetske Finansiske administracije diktiraju, tako zivi bilion stanovnika na ovoj planeti i shvaceno je kao najnormalnije koliko to moze biti. Hej u redu je, na kraju banka uzme toliko racunas proracunavas/delis i zivot prolazi a ti ne izadjes iz Lade samare ili iz roditeljske kuce. Neka uzme banka koliko uzima, ako ne banka uzece neko drugi - novac se okrece i obrce hteli mi to ili ne a zivot zivis samo jednom. Ovo sluzi kao objasnjenje sa Americke tacke gledista.
Opet u Srbiji nemate sve te pritiske i mozete ziveti veoma jednostavan i miran zivot ako to zelite. Bicete konstantno okruzeni svojom familijom, srcanim prisnim ljudima, familijarno orientisanim, spremnim za razgovor u svakom momentu. Mnogi ce reci "da lako je tebi kada zaradjujes i imas za normalan zivot" svima njima imam samo jedan savet da uputim - Da sam samo jednu petinu svog truda ulozenog u Americi ulozila u svojoj zemlji ja bih zivela veoma lagodan i dobar zivot u Srbiji. 

Vecina Srba u Americi dodje do visokog inventara pre ili kasnije. Ta tvrdoglavost i ponos ume daleko da dogura i to jeste za pohvalu. Svake veceri mozete zaklopiti oci i osecate se korisnim, ponosnim, ispunjenim neki novi osecaji totalno nepoznati i strani. 

I sve je to zanimljivo u pocetku to dostignuce neceg materijalnog sto je u rodjenoj zemlji manje vise mislena imenica. I to prodje. Nekada se nadjete u stanju tipicnog za svakog Amerikanca, depresija, nezasicenost, nezadovoljstvo a imate sve. Sve potrebno za normalan i zdrav zivot. Hteli ne hteli sredina utice na vas. Mnogo Srba ide u Srbiji da se "restartuje" da se podsete odakle su dosli i da cene ono sta imaju. Shvatite da vise ne znate gde pripadate - ne mozete nazad u Srbiji vise niste taj covek, vise nemate te zivce - a i ne mozete u Americi fali vam familija, fali vam razgovor, komsije, FALI VAM OSECAJ PRIPADNOSTI. 


Zakljucak na "Kako zive Srbi u Americi?" je - Kao i svi ostali ljudi u svetu! - Kao ti. Kao ja. Kao oni. Zivot kreiras po sebi samome nebitno gde si i koliko daleko. Materijalna moc je samo to i nista vise, osmeh na licu, porodica, unutrasnji mir i sreca je ono sta cine lep zivot. Svaka zemlja ovog sveta ima svoje prednosti i mane, pa tako i Amerika i Srbija. Ponekad je SRECA bas ono ispred nosa. Prestanimo se opterecivati gde je bolje, gde se trebamo vratiti, odakle trebamo pobeci vec radimo na onome gde jesmo i najmilijim ljudima koji nas okruzuju.